Техничке спецификације за поликапролактон диол првенствено укључују молекулску тежину, хидроксилну вредност, киселинску вредност, вискозитет, садржај влаге и тачку топљења. Међу њима, молекулска тежина и хидроксилна вредност су посебно важни параметри. Варијације у молекуларној тежини резултирају разликама у садржају терминалног хидроксила; генерално, како се молекулска тежина повећава, број хидроксилних група по јединици масе се смањује, што доводи до ниже хидроксилне вредности. Истовремено, продужавање молекуларних ланаца обично доводи до повећања вискозитета производа. Стога, у практичним применама, производ са одговарајућом молекулском тежином мора бити изабран на основу захтева као што су жељена тврдоћа, еластичност и брзина реакције полиуретанског материјала.
Хидроксилна вредност одражава садржај активних хидроксилних група у поликапролактон диолу и служи као кључна основа за израчунавање дозе изоцијаната у полиуретанским формулацијама. Производи са вишим хидроксилним вредностима садрже већи број хидроксилних група, обезбеђујући више реактивних места за дату масу, док поликапролактон диоли са већом молекуларном тежином обично показују ниже хидроксилне вредности. У стварној производњи, прорачуни формулације морају бити засновани на измереној вредности хидроксила; у супротном, може доћи до неравнотеже у односу изоцијаната-према-хидроксила, што утиче на молекуларну структуру полиуретана и коначне перформансе.
Киселинска вредност и садржај влаге су такође критични параметри у контроли квалитета поликапролактон диола. Киселинска вредност првенствено указује на садржај киселих супстанци и сродних нуспроизвода; превисока киселинска вредност може негативно утицати на реакцију синтезе полиуретана. Садржај влаге такође мора бити строго контролисан, пошто вода реагује са изоцијанатима да би произвела угљен-диоксид, потенцијално изазивајући стварање мехурића или угрожавајући унутрашњу структуру материјала током припреме полиуретана. Сходно томе, мере заштите од влаге су неопходне током производње, складиштења и употребе поликапролактон диола, уз редовно праћење киселинске вредности и садржаја влаге.
Техничке спецификације значајно варирају у различитим разредима поликапролактон диола. Уобичајени производи обухватају опсег молекуларне тежине од приближно 400 до 3.000 г/мол и опсег хидроксилне вредности од отприлике 37 до 280 мг КОХ/г, са специфичним вредностима на које утичу производни процеси и структура производа. Вискозитет и тачка топљења такође варирају са молекулском тежином и степеном кристалности; стога, једна фиксна вредност не може послужити као универзални стандард за све производе. Због тога, током стварног одабира, треба консултовати специфичну класу производа и техничке спецификације како би се свеобухватно упоредили параметри као што су молекулска тежина, хидроксилна вредност, киселинска вредност, вискозитет и садржај влаге, чиме се бира поликапролактон диол који је компатибилан са накнадним процесом производње полиуретана.