Одређивање садржаја поликарбонатних диола првенствено је усмерено на процену чистоће и састава производа, чиме се обезбеђују поуздани параметри сировине за накнадну синтезу полиуретана. Пошто су поликарбонатни диоли полимери које карактерише специфична дистрибуција молекулске масе, њихов масени удео се обично не може директно одредити једноставним мерењем или титрацијом, за разлику од једињења ниске{1}}молекуларне{2}}не масе. Сходно томе, практично тестирање укључује свеобухватну процену састава и квалитета производа на основу структурних карактеристика и захтева примене, користећи индикаторе као што су хидроксилна вредност, молекулска тежина, садржај влаге и киселинска вредност. Међу њима, хидроксилна вредност је критичан параметар; мерењем садржаја хидроксила по јединици масе узорка, индиректно одражава просечну молекулску масу и реактивност поликарбонатног диола.
Одређивање хидроксилне вредности генерално користи хемијску титрацију. Овај процес укључује реаговање хидроксилних група у узорку са специфичним реагенсима, мерење потрошње реагенса титрацијом и израчунавање хидроксилне вредности из резултата. Процедура захтева прецизно одмеравање узорка и стриктно контролисање реакционих услова како би се осигурало да реакција иде до завршетка. Након тога, титрација се изводи заједно са слепим тестом за потребе калибрације. Хидроксилна вредност поликарбонатног диола се израчунава на основу масе узорка, концентрације титранта и разлике у запремини титранта између узорка и слепог теста. За производе са добро-дефинисаном структуром и молекулском тежином, просечна молекулска тежина и састав се могу даље анализирати упоређивањем теоретских вредности хидроксила са експерименталним резултатима.
Поред одређивања хидроксилне вредности, могу се користити додатне методе карактеризације-као што су ¹Х-НМР (протонска нуклеарна магнетна резонанца) спектроскопија, инфрацрвена (ИР) спектроскопија и гел пермеациона хроматографија (ГПЦ)-. ИР спектроскопија потврђује хемијску структуру идентификацијом карактеристичних апсорпционих пикова повезаних са карбонатним и хидроксилним групама; ГПЦ одређује број-просечну молекулску тежину, тежину-просечну молекулску тежину и дистрибуцију молекулске масе; а НМР спектроскопија омогућава детаљну анализу структура молекулских ланаца и пропорција различитих структурних јединица. У практичној контроли квалитета, комбинација хемијске и инструменталне анализе се обично користи да би се обезбедила свеобухватна процена садржаја поликарбонатног диола и квалитета производа.